Finale iz snova | Vesti | Belgrade Nightlife | Belgradelive: "Dve najbolje ekipe, dva najbolja trenera i sve to na najpoznatijem svetskom stadionu su dovoljni da od ovog finala naprave jednu od najiščekivanijih utakmica u istoriji. Protagonisti ovog finala jednostavno neće dozvoliti razočarenje. Kada je Mančester junajted 2008. godine u Japanu podigao trofej namenjen najboljoj ekipi sveta, navijači ove ekipe, nikada siti pobeda i trofeja, skandirali su: 'Sada hoćemo vanzemaljce'. Sada, nepune tri godine nakon toga, čini se da im je želja ispunjena. Ovo finale je samo prividno repriza onog iz 2009. godine, ne bi bilo ozbiljno praviti paralele te vrste, jer kada se sastaju dve ovakve ekipe, prošlost ne igra nikakvu ulogu. U utakmici dva šampiona svojih zemalja, jedne ekipe koja verovatno igra najlepši fudbal u istoriji i druge koja više nego ijedna druga zna šta znači pobeda i kako do nje doći, samo je jedna stvar sigurna - apsolutna poslastica za navijače neće izostati. Obe ekipe pokušavaju da dođu do svoje četvrte titule prvaka Evrope, upravo na mestu gde su i došli do prve. Malo je onih koji ne bi poželeli da poslednji naklon na kraju sezone ne naprave upravo ove dve ekipe. Oba tima su dominirala ove godine, kako u domaćem prvenstvu tako i u Ligi šampiona, i sasvim se zasluženo nalaze tu gde jesu. Sada im predstoji i taj poslednji korak, korak koji su toliko puta napravili. Međutim, nikada sa druge strane nije bio kvalitetniji protivnik nego što je to sada slučaj. Barselona želi da nepovratno ureže svoje ime u istoriji ove igre, dok Mančester želi da zapuši usta svima onima koji su sa omalovažavanjem pričali o njima tokom cele godine. Možda je glupo o tome uopšte govoriti, ali motiv ne nedostaje na obe strane. Sami timovi u odnosu na one iz 2009. godine gotovo da su nepromenjeni. Barselona se odrekla usluga Tijeri Anrija i Samjuela Etoa a na njihovo mesto su stigli dva napadača potpuno drugačijeg profila, David Vilja i Pedro Rodrigez, čija je uloga u ekipi drastično veća nego te 2009. godine. Za Junajted više ne igra Kristijano Ronaldo, ali je to, ako je barem suditi po izjavama fudbalera Barselone, donelo napredak u igri 'crvenih đavola'. I to nije jedino što je možda bilo čudno u izjavama igrača Barselone pred ovaj susret. Naime, čitajući izjave igrača katalonske ekipe tokom sezone uvek se mogla razaznati, suptilna ali uvek primetna doza nadmenosti, osećaja superiornosti koji, koliko god pokušavali da sakriju, nisu uspevali. Ovoga puta čini se, kada god su igrači i stručni štab Barselone govorili o svom narednom protivniku, to su činili sa iskrenom dozom poštovanja. Ono što je možda i bitnije u ovom trenutku od skoro nepromenjenih sastava obe ekipe jeste da na klupi sede dva ista čoveka. Oba trenera, Aleks Ferguson koji je svoje ime urezao u istoriju modernog fudbala dublje nego iko drugi, i Pep Gvardiola koji u svojoj trećoj sezoni na klupi 'Blaugrane' postiže rezultate koji nemaju presedana, savršeno otelotvaraju ideologije koje predstavljaju njihova dva kluba. Ferguson je autorativan, nije mu strano da svoje frustracije iskaljuje na igračima, ali nikad po cenu da kod njih izgubi kredibilitet i poštovanje. Gvardiola se, s druge strane, prema svojim fudbalerima postavlja kao prema sebi ravnima, često traži od njih da iznesu svoje mišljenje i trudi se da u svlačionici uvek vlada pozitivna atmosfera. Temperamenti oba trenera imaće i te kako veliku ulogu u subotnjem duelu. Iako sličan razvoj situacije na terenu onom iz 2009. godine niko ne bi trebalo da očekuje, ta utakmica nije zaboravljena i sigurno je da će treneri obe ekipe crpiti neke pouke iz tog susreta. Igri Barselone su se različiti treneri do sada suprotstavljali na različite načine, po pravilu sa ne baš previše uspeha. Bilo da se odluče za striktno defanzivnu formaciju, ili pokušaju da ih iznenade dubokim presingom, rezultat je uvek isti. Barselona uvek suvereno čuva loptu, što joj daje mogućnost da potpuno kontroliše igru a onda je samo pitanje kada će protivnička ekipa popustiti. Podatak koji zadivljuje je do kog stepena je tokom prethodnih godina evoluirala igra Baselone. Prosek poseda lopte po sezoni je od 56 odsto pre nekoliko godina, stigao do sadašnjih više od 73 odsto. Srazmerno tome rasla je i dominacija ove ekipe koja već sada navodi mnoge da diskutuje da li je ovaj tim najbolji koji je ikada sastavljen. A zašto i ne bi? Barselona, pored gomile trofeja koje je skupila od kada je na klupu seo Pep Gvardiola, iz nedelje u nedelju demonstrira fudbal za koji se odavno smatralo da nije moguć, da je naprosto izumro. I upravo iz tog razloga kada Barselona igra, ulog je uvek daleko veći od samih pobeda i trofeja. A Barselona je osvojila sve, pa i Svetsko i Evropsko prvenstvo. Jeste se selekcija Španije pela na pobednička postolja, ali su igrači Barselone ti koji su držali igru ove reprezentacije tokom njenih najvećih uspeha. I to je još jedna razlika između ove ekipe i svih drugih velikih ekipa u istoriji. Niti Real iz šezdesetih, Liverpul iz sedamdesetih ili Milan sa kraja osamdesetih nisu na istovetan način preneli svoj uticaj na reprezentativni nivo. Još jedan razlog zbog čega vilice padaju na pod kada se govori o Barseloni jeste i podatak da je Barselona samo dva puta poražena ove godine u Primeri, i to na način koji se nikako drugačije nemože opisati nego kao slučajan. Barselona ne menja formaciju u kojoj igra već nekoliko decenija, 4-3-3 igraju sve selekcije ove ekipe, a profil igrača koje ima na raspolaganju potpuno odgovara tom sistemu. Takozvana postavka u trouglu, nazvana tako jer gledano iz ptičje perspektive igrači Barselone formiraju u svakom trenutku po nekoliko trouglova, omogućava svakom igraču Barselone više od jednog rešenja za pas, što neumitno stvara višak na terenu koji se onda nemilosrdno koristi. Inijesta i Ćavi su svoju igru u prethodnih nekoliko godina doveli do savršenstva i, kada su njih dvojica u pitanju, oscilacije u igri ne bi trebalo očekivati. Jedini koji 'odstupa' od dogovorenog u svlačionici je Lionel Mesi. Mesi igra takozvanu lažnu devetku, jer loptu po pravilu prima prilično plitko i time, ukoliko odbrambeni fudbaleri ne odrade preuzimanje na pravi način, postaje jako opasan. I kada Barselona uđe u ritam, a retke su situacije kada se to ne desi, sve taktike, svi pokušaju da se ta ekipa destabilizuje sa strane, jednostavno padaju u vodu. Međutim, Mančester junajted, ista ona ekipa koja je 1999. godine osvojila Ligu šampiona tako što je postigla dva pogotka u zaustavnom vremenu na način koji ni danas ne prestaje da izaziva žmarce kod svakog ko se toga seti, želi ovaj trijumf verovatno kao nikada do sada, a u trenucima kada su emocije uzburkanije nego obično, ova ekipa je najbolja. U sportskoj terminologiji postoji nešto što se zove 'vreme za pobede'. To su završni trenuci nekog meča, ili trenuci kada se odlučuje pobednik i kada se lomi rezultat. Takvih trenutaka će u subotu bez dileme biti mnogo, a upravo Mančester ima igrače i trenera koji su u takvim situacijama najbolji na svetu. Vej Runi, i pored relativno malog broja postignutih golova ove sezone u Premijer ligi, igra najbolji klupski fudbal svog života. On je malo modifikovao svoju ulogu u timu, delom i zato što je ove godine prosto eksplodirao mladi Ernandez. Meksikanac bi mogao da ima jako veliku ulogu u finalu, jer bi on mogao da pritisne dva štopera Barselone i time izvrši pritisak na igru Barselonu upravo tamo gde ona i počinje. Naravno, to sve pod uslovom da se Ferguson odluči za jedno takvo rešenje. Mnogi smatraju da je slabost Barselone desna strana, jer neretko ofanzivno orijentisani Dani Alveš ostavlja veliku rupu na toj strani. Ferguson može da ostavi Nanija dublje nego inače, može da pokuša tu da stavi verovatno i najboljeg defanzivca od svih veznih fudbalera Mančestera Park Đi-Sunga ili da se pak odluči za iskusnog Rajana Gigsa, koji, iako pritisnut privatnim problemima, svojom raznovrsnošću u igri može da prebaci teret na polovinu Barselone. U utakmici u kojoj niko ne očekuje da Mančester ima loptu više od dvadesetak minuta, to može biti jako bitno. Prednost Junajted sigurno ima u vidu verovatno najboljeg štoperskog para na svetu, Vidić - Ferdinand, koji će sigurno izneti veliki teret tokom svih devedeset, ili više minuta. Mediji u Engleskoj ne pokazuju preveliku dozu poverenja u izabranike Aleksa Fergusona. Oni sumnjaju da ova ekipa može da stoji rame uz rame sa drugim slavnim generacijama tima sa 'Old traforda'. Ferguson gotovo da je izgubio glas pokušavajući da odbrani svoje izabranike, nazivajući ih možda i najboljom grupom fudbalera koje je ikada vodio. Još nešto je Ferguson izjavljivao pred ovaj meč što su mediji u Engleskoj olako odbacivali. Škot tvrdi da ne planira posebnu pažnju da posveti Lionelu Mesiju, i da će on biti pokrivan kao i bilo koji drugi fudbaler Katalonaca. Da li će se iskusni stručnjak i zaista odlučiti na jedan takav potez, od koga su zazirali gotovo svi treneri u poslednjih nekoliko godina koji bi ukrstili koplja sa Barselonom, ostaje da se vidi. Pre dve godine Mančester je u prvih deset minuta rimskog finala bio bolja ekipa, stvorili su i nekoliko poluprilika, ali ih je presekao pogodak Samjuela Etoa. Od tog trenutka Barselona je demonstrirala ono što se zove 'aktivna odbrana'. Držali su loptu gotovo sve vreme i na taj način potpuno oslobodili pritisak sa svoje defanzivne linije. Pitanje pobednika od tog trenutka niko nije dovodio u pitanje. Ko prvi stigne do gola može biti jako važno. Niko ne očekuje da Ferguson počne meč orijentisan na odbranu. Junajted igra fizički fudbal, jako direktan i po pravilu vertikalan, i tako nešto treba očekivati i u samom finalu. A ako postoji taktika koja bi se mogla nazvati podobnom da se suprotstavi Barselononoj 'tiki-taka' igri, igri sa mnogo paralelnih i povratnih pasova, onda je to upravo to. Finale se igra na Vembliju, stadionu sa posebnim mestom u istoriji oba tima, i činjenica da se meč igra u Engleskoj može, ali i ne mora, uticati na dešavanja na terenu. Međutim, razlika u istrošenosti igrača obe ekipe bi mogla da ima uticaja. Iako se prethodne dve godine igrači 'crvenih đavola' sigurno nisu odmarali, razlika u uspesima nacionalnih timova čini da je 'kilometraža' igrača Barselona znatno veća. Priprema igrača, mentalna i fizička, sigurno je nešto čemu će oba trenera posvetiti najviše pažnje. Pored svega izrečenog, evidentno je samo da vrhunska predstava neće izostati. Otvorena utakmica je nešto što žele i za šta su sposobne obe ekipe. Aleks Ferguson je uvek vodio računa ne samo o samim pobedama, nego i o načinu na koji se do njih dolazi. Barselona sigurno želi da ispere gorak ukus u ustima koji je kvartet 'El klasika' ostavio iza sebe. Ove godine imamo sreće. Ne dešava se često da se u finalu uvek nađu dve najbolje ekipe, predvođene sa dva najbolja trenera i da se finale igra na najpoznatijem stadionu na svetu. Mnogi nikada ne dožive da se pravljenje istorije odvija upravo pred njihovim očima.
- Sent using Google Toolbar"
Нема коментара:
Постави коментар